Још у раном средњем вијеку, на ушћу Ћехотине у Дрину, у раскоши зеленила и воде и на раскршћу путева израсте варош Фоча, по свему необична и препознатљива. У почетку, кажу, бјеше виногорје.
Први писани трагови о имену датирају из 1336.године. У овом моменту не постоји сигуран писани траг о настанку имена Фоча. Најближа тврдња да се Фоча тако зове је у етимолошкој генези, настала од имена Хотча, што посве говори да је овај крај био богат виновом лозом (Хотча у слободнијем преводу може значити и виногорје). Доласком Турака на ове просторе винова лоза се истријебила, а назив мјеста се мијењао у Воча (црногорска варијанта) да би с краја шеснаестог стољећа записивано име вароши које се и данас зове Фоча.
По једном другом документу Фоча се помиње 1450.год. и то за владавине херцега Стјепана. Тада се звала Хоча, као „Хас Хоча“.
О имену нашег града податке можемо наћи и у многим средњовјековним изворима. Помиње се под називом “ВИА-ДРИНА” – “ВИА ЦХОЦЕ” у дубровачким архивским изворима (о чему говоре многи историчари – истраживачи). Први писани извори говоре о сличности (данашњег) назива града – ХОЧА – ХОТЧА (дубровачки архив 1368 – 1369) што можемо поткријепити извором о трговцу Николи Продановићу, кога Дубровчани називају Хочанином “са Дрине” (ранији назив). Тај назив се протеже у изворима чак и до 1542. године што доказује писмо Хасанбалије Назора које он упућује Дубровчанима. Ријеч Хотча-Хоча је словенског поријекла што се види из многих извора, а ту имамо и примјер у дјелу аутора Алије Бејтића-Повијест и умјетност Фоче на Дрини, гдје објашњава етимологију ријечи, када каже, да је Хоча старији облик писања и изговор Хотча настало од властитог имена Хотко (коријен од глагола хотјети), односно од женског рода присвојног придјева, чији је један облик гласио Хоткија (вас, лука, њива, насеље и сл.), па је по гласовним законима (КЈ) дало (Ч), а и отпала сама именица. Такво поријекло имена јасно подупиру и имена других наших насеља – по сличности. Питање како је “Х” прешло у “Ф” – један је од извора које ћемо оставити лингвистима. У каснијим изворима, не зна се историјски тачно од када град носи назив (име) Фоча. Овај назив остао је у употреби кроз доба турске, аустро-угарске владавине, Краљевине Југославије и СФРЈ, све до данас.
На раскршћу путева од сјевара ка југу, са истока према западу, незаобилазна пролазницима , трговцима, путницима, смјештена на караванском путу измедју Дубровника и Цариграда развила се у јак трговачки центар.
Највиши процват у занатсву фачаци су постигли израдом предмата од метала, коже, вуне и дрвета.
Познати су били фочански ханџари, фочанске пушке кремењаче, сјекире, јатагани, димискије и мали шклопци идруги предмети.
Фоча је одувијек била и сточарски крај па од туда и квалитетни производи занатлија као што су били табаци, сарачи, чизмаџије и ћурчије. Са својим производима су се појавили занатлије који су израдјивали различите украсне предмете и наките посебно су се истицали врсне кујунџије са својим радовима: токе, копче, белензуке, алале, брошеви и цигарлуци.
Поред металних предмета, накита и производа од коже посебно мјесто заузима израда одјевних предмета и кућних потребштина, тако да се спомињу мајстори: терезије, абаџије, бојаџије, свилари и израдјивачи ћилима (као и других ткања).
Сви ови предмети су су се појављивали на Базарима (пијацама). Једна од главних пијаца је била и она на Сухој (измедју Тјантишта и Вратара) гдје би своје производе трговали фочаци са трговцима из Дубровника, Цариграда и осталих дјелова Балкана. Неки од ових предмета би завршавао и у Бечу. Сви ови подаци су похрањени у дубровачком Архиву.
Доласком Аустро-Угарске власти на ове просторе ова се култура полако гаси и настају нови односи. Експлоатацијом рудног богатства као и шума намеће се изградња путних инфраструктура које ће условити и другачији начин живљења.
Први и други свијетски рат су оставили неизбрисив траг на овим просторима. Фоча је данас на раскршћу двају култура Истока и Запада.То је заправо и њена предност.
Фоча је одвајкада била на ПУТУ, па било то с југа на сјевер или са истока ка западу, увијек су се мјешале културе и иза себе остављале трагове. То се најбоље може видјети по културним и сакралним објектима као и по путевима из најразличитијих времена. Од старог Рима, преко караванских путева до данашњи саобраћајница географија овога краја није довољно истражена па постоје реалне недоумице око настанка имена насеља Фоче и околине. Преллијепи пејсажи, планине, ријеке, језера, пашњаци, а нарочито шуме су били привлачни за оне који су из различитих разлога долазили на ове просторе. Историја биљежи, по траговима који су остајали па трају и данас, да су овуда пролазили, задржавали се краће или дуже Илири, Трачани, Римљани, Грци, Хуни , Авари, Словени, Турци, Нијемци, Аустријанци и друге војне силе. На подручју Општине постоји већи број и цркава и џамија из различитих времена. Такодје постоје и значајне зграде које обиљежавају прошла времена. Данас су ријеке на подручју Општине премоштене са 31 мостом различитх величина и облика из различитих времена. Мостови представљају симбол спона, веза медју људима и праисконску жељу човјекову да упозна другу обалу, опет из различитих побуда. То такодје говори колико је колико је Фоча са својом околином будила интересовање у људима.
О имену нашег града податке можемо наћи у многим средњовјековним изворима. Први пут се помиње под називом „ВИА ДРИНА“ – „ВИА ЦХОЦЕ“ у дубровачким архивским изворима (о чему говоре многи историчари – истраживачи).
Први писани извори говоре о сличности (данашњег) назива града – ХОТЦА-ХОТЦХА (дубровачки архив 1368 – 1369) што можемо поткријепити извором о трговцу Николи Продановићу, кога Дубровчани називају Хочанином „са Дрине“ (ранији назив). Тај назив се протеже у изворима чак и до 1542 године што доказује писмо Хасанбалије Назора које он упућује Дубровчанима. Ријеч Хотча-Хоча је словенског поријекла што се види из многих извора, а ту имамо и примјер у дјелу аутора Алије Бејтића-Повијест и умјетност Фоче на Дрини, гдје објашњава етимологију ријечи, када каже, да је Хоча старији облик писања и изговор Хотча настало од властитог имена Хотко (коријен од глагола хотјети), односно од женског рода присвојног придјева, чији је један облик гласио Хоткија (вас, лука, њива, насеље и сл.), па је по гласовним законима (КЈ) дало (Ч), а и отпала сама именица. Такво поријекло имена јасно подупиру и имена других наших насеља – по сличности. Питање како је „Х“ прешло у „Ф“ – један је од извора које ћемо оставити лингвистима.
У каснијим изворима, не зна се историјски тачно од када град носи назив (име) Фоча. Овај назив остао је у употреби кроз доба турске, аустро-угарске владавине, Краљевине Југославије и СФРЈ, све до 1993 године.
ФОЧА И ФОЧАНКЕ
Бога моле русинска господа,
Да им Бог да у недељу сунца,
У недељу на Васкрсеније,
Да изводе робље на сунашце,
И пред њим сужањ Хасан-пашу,
Да питају шта је запамтио,
У својој Босни и Херцеговини,
Који јесте шехер понајљепши,
У коме ли најбољи јунаци,
У коме ли најљепше дјевојке,
То се они Богу умолише,
Бог им даде у недељу сунце,
У недељу на Васкрсеније,
Они воде робље на сунашце,
А пред њима сужањ Хасан-пашу,
Још говоре русинска господа:
’’Кажи право, сужањ Хасан-пашо,
Кажи право, тако био здраво,
Који шехер јесте понајљепши,
У својој Босни и Херцеговини,
У коме ли најбољи јунаци,
У коме ли најљепше дјевојке?’’
Ал’ говори сужањ Хасан-паша:
’’А Бога ми, московска господо,
У својој Босни и Херцеговини,
Сарајево шехер понајљепши,
А Мостарци најбољи јунаци,
А Фочанке најљепше дјевојке,
Када дође љетњи Ђурђев данак,
Ишетају фочанске дјевојке,
По башчама, те уфате коло,
Обуку се што најљепше могу,
Припјевају пјесме свакојаке,
Кунем ви се мојом вјером турском,
Ја какве су Фочанке дјевојке,
Мамиле би са неба облаке,
Камол’ не би са земље јунаке!’’