Још у раном средњем вијеку, на ушћу Ћехотине у Дрину, у раскоши зеленила и воде и на раскршћу путева израсте варош Фоча, по свему необична и препознатљива. У почетку, кажу, бјеше виногорје.
Први писани трагови о имену датирају из 1336.године. У овом моменту не постоји сигуран писани траг о настанку имена Фоча. Најближа тврдња да се Фоча тако зове је у етимолошкој генези, настала од имена Хотча, што посве говори да је овај крај био богат виновом лозом (Хотча у слободнијем преводу може значити и виногорје). Доласком Турака на ове просторе винова лоза се истријебила, а назив мјеста се мијењао у Воча (црногорска варијанта) да би с краја шеснаестог стољећа записивано име вароши које се и данас зове Фоча.
По једном другом документу Фоча се помиње 1450.год. и то за владавине херцега Стјепана. Тада се звала Хоча, као „Хас Хоча“.
О имену нашег града податке можемо наћи и у многим средњовјековним изворима. Помиње се под називом “ВИА-ДРИНА” – “ВИА ЦХОЦЕ” у дубровачким архивским изворима (о чему говоре многи историчари – истраживачи). Први писани извори говоре о сличности (данашњег) назива града – ХОЧА – ХОТЧА (дубровачки архив 1368 – 1369) што можемо поткријепити извором о трговцу Николи Продановићу, кога Дубровчани називају Хочанином “са Дрине” (ранији назив). Тај назив се протеже у изворима чак и до 1542. године што доказује писмо Хасанбалије Назора које он упућује Дубровчанима. Ријеч Хотча-Хоча је словенског поријекла што се види из многих извора, а ту имамо и примјер у дјелу аутора Алије Бејтића-Повијест и умјетност Фоче на Дрини, гдје објашњава етимологију ријечи, када каже, да је Хоча старији облик писања и изговор Хотча настало од властитог имена Хотко (коријен од глагола хотјети), односно од женског рода присвојног придјева, чији је један облик гласио Хоткија (вас, лука, њива, насеље и сл.), па је по гласовним законима (КЈ) дало (Ч), а и отпала сама именица. Такво поријекло имена јасно подупиру и имена других наших насеља – по сличности. Питање како је “Х” прешло у “Ф” – један је од извора које ћемо оставити лингвистима. У каснијим изворима, не зна се историјски тачно од када град носи назив (име) Фоча. Овај назив остао је у употреби кроз доба турске, аустро-угарске владавине, Краљевине Југославије и СФРЈ, све до данас.
На раскршћу путева од сјевара ка југу, са истока према западу, незаобилазна пролазницима , трговцима, путницима, смјештена на караванском путу измедју Дубровника и Цариграда развила се у јак трговачки центар.
Највиши процват у занатсву фачаци су постигли израдом предмата од метала, коже, вуне и дрвета.
Познати су били фочански ханџари, фочанске пушке кремењаче, сјекире, јатагани, димискије и мали шклопци идруги предмети.
Фоча је одувијек била и сточарски крај па од туда и квалитетни производи занатлија као што су били табаци, сарачи, чизмаџије и ћурчије. Са својим производима су се појавили занатлије који су израдјивали различите украсне предмете и наките посебно су се истицали врсне кујунџије са својим радовима: токе, копче, белензуке, алале, брошеви и цигарлуци.
Поред металних предмета, накита и производа од коже посебно мјесто заузима израда одјевних предмета и кућних потребштина, тако да се спомињу мајстори: терезије, абаџије, бојаџије, свилари и израдјивачи ћилима (као и других ткања).
Сви ови предмети су су се појављивали на Базарима (пијацама). Једна од главних пијаца је била и она на Сухој (измедју Тјантишта и Вратара) гдје би своје производе трговали фочаци са трговцима из Дубровника, Цариграда и осталих дјелова Балкана. Неки од ових предмета би завршавао и у Бечу. Сви ови подаци су похрањени у дубровачком Архиву.
Доласком Аустро-Угарске власти на ове просторе ова се култура полако гаси и настају нови односи. Експлоатацијом рудног богатства као и шума намеће се изградња путних инфраструктура које ће условити и другачији начин живљења.
Први и други свијетски рат су оставили неизбрисив траг на овим просторима. Фоча је данас на раскршћу двају култура Истока и Запада.То је заправо и њена предност.
Фоча је одвајкада била на ПУТУ, па било то с југа на сјевер или са истока ка западу, увијек су се мјешале културе и иза себе остављале трагове. То се најбоље може видјети по културним и сакралним објектима као и по путевима из најразличитијих времена. Од старог Рима, преко караванских путева до данашњи саобраћајница географија овога краја није довољно истражена па постоје реалне недоумице око настанка имена насеља Фоче и околине. Преллијепи пејсажи, планине, ријеке, језера, пашњаци, а нарочито шуме су били привлачни за оне који су из различитих разлога долазили на ове просторе. Историја биљежи, по траговима који су остајали па трају и данас, да су овуда пролазили, задржавали се краће или дуже Илири, Трачани, Римљани, Грци, Хуни , Авари, Словени, Турци, Нијемци, Аустријанци и друге војне силе. На подручју Општине постоји већи број и цркава и џамија из различитих времена. Такодје постоје и значајне зграде које обиљежавају прошла времена. Данас су ријеке на подручју Општине премоштене са 31 мостом различитх величина и облика из различитих времена. Мостови представљају симбол спона, веза медју људима и праисконску жељу човјекову да упозна другу обалу, опет из различитих побуда. То такодје говори колико је колико је Фоча са својом околином будила интересовање у људима.
О имену нашег града податке можемо наћи у многим средњовјековним изворима. Први пут се помиње под називом „ВИА ДРИНА“ – „ВИА ЦХОЦЕ“ у дубровачким архивским изворима (о чему говоре многи историчари – истраживачи).
Први писани извори говоре о сличности (данашњег) назива града – ХОТЦА-ХОТЦХА (дубровачки архив 1368 – 1369) што можемо поткријепити извором о трговцу Николи Продановићу, кога Дубровчани називају Хочанином „са Дрине“ (ранији назив). Тај назив се протеже у изворима чак и до 1542 године што доказује писмо Хасанбалије Назора које он упућује Дубровчанима. Ријеч Хотча-Хоча је словенског поријекла што се види из многих извора, а ту имамо и примјер у дјелу аутора Алије Бејтића-Повијест и умјетност Фоче на Дрини, гдје објашњава етимологију ријечи, када каже, да је Хоча старији облик писања и изговор Хотча настало од властитог имена Хотко (коријен од глагола хотјети), односно од женског рода присвојног придјева, чији је један облик гласио Хоткија (вас, лука, њива, насеље и сл.), па је по гласовним законима (КЈ) дало (Ч), а и отпала сама именица. Такво поријекло имена јасно подупиру и имена других наших насеља – по сличности. Питање како је „Х“ прешло у „Ф“ – један је од извора које ћемо оставити лингвистима.
У каснијим изворима, не зна се историјски тачно од када град носи назив (име) Фоча. Овај назив остао је у употреби кроз доба турске, аустро-угарске владавине, Краљевине Југославије и СФРЈ, све до 1993 године.
