Историја општине Фоча
Још у раном средњем вијеку, на ушћу Ћехотине у Дрину, у раскоши зеленила и воде и на раскршћу путева израсте варош Фоча, по свему необична и препознатљива. У почетку, кажу, бјеше виногорје.
Први писани трагови о имену датирају из 1336.године. У овом моменту не постоји сигуран писани траг о настанку имена Фоча. Најближа тврдња да се Фоча тако зове је у етимолошкој генези, настала од имена Хотча, што посве говори да је овај крај био богат виновом лозом (Хотча у слободнијем преводу може значити и виногорје). Доласком Турака на ове просторе винова лоза се истријебила, а назив мјеста се мијењао у Воча (црногорска варијанта) да би с краја шеснаестог стољећа записивано име вароши које се и данас зове Фоча.
По једном другом документу Фоча се помиње 1450.год. и то за владавине херцега Стјепана. Тада се звала Хоча, као „Хас Хоча“.
О имену нашег града податке можемо наћи и у многим средњовјековним изворима. Помиње се под називом “ВИА-ДРИНА” – “ВИА ЦХОЦЕ” у дубровачким архивским изворима (о чему говоре многи историчари – истраживачи). Први писани извори говоре о сличности (данашњег) назива града – ХОЧА – ХОТЧА (дубровачки архив 1368 – 1369) што можемо поткријепити извором о трговцу Николи Продановићу, кога Дубровчани називају Хочанином “са Дрине” (ранији назив). Тај назив се протеже у изворима чак и до 1542. године што доказује писмо Хасанбалије Назора које он упућује Дубровчанима. Ријеч Хотча-Хоча је словенског поријекла што се види из многих извора, а ту имамо и примјер у дјелу аутора Алије Бејтића-Повијест и умјетност Фоче на Дрини, гдје објашњава етимологију ријечи, када каже, да је Хоча старији облик писања и изговор Хотча настало од властитог имена Хотко (коријен од глагола хотјети), односно од женског рода присвојног придјева, чији је један облик гласио Хоткија (вас, лука, њива, насеље и сл.), па је по гласовним законима (КЈ) дало (Ч), а и отпала сама именица. Такво поријекло имена јасно подупиру и имена других наших насеља – по сличности. Питање како је “Х” прешло у “Ф” – један је од извора које ћемо оставити лингвистима. У каснијим изворима, не зна се историјски тачно од када град носи назив (име) Фоча. Овај назив остао је у употреби кроз доба турске, аустро-угарске владавине, Краљевине Југославије и СФРЈ, све до данас.
У самој Фочи и ближој околини, данас постоје трагови давно, прошлих времена, античког доба, али су ти трагови великим дијелом „уклоњени„ доласком нових култура. Тако се данас поуздано зна да је на овом простору било насеље, а то се може тврдити и чињеницом да је ово био и транзитни пут многим културама, па тако и Римљанима, који су оставили трага иза себе и Фочу су називали Беселум. Када се данас са локалитета Табија гледа на Фочу, одмах пада у очи да се Фоча налази медју двије ријеке које се слијевају једна у другу под врло оштрим углом и тиме стварају привид изгледа вреће или кесе, а кеса се етимолошки, опет може довести у новојезичко изражавање примораца које се изговара као бурса, те тако слиједом се може и објаснити назив мјеста Берселум!
Овим крајевима је пропутовало више страних као и домаћих путника и путописаца, који су водили дневнике и записе који би на крају били насловљени као „Путописи са Балкана“. У њима је свакако било безброј драгоцијених података и путописних занимљивости интересантних за историчаре, географе, етнографе и обичне знатижељнике. Те дневнике или путописе су писали и водили махом учени људи, припадници разних народа. Тако се спомињу:Хрвати, Словенци, Чеси, Пољаци, Талијани,Турци и Њемци.
На раскршћу путева од сјевара ка југу, са истока према западу, незаобилазна пролазницима , трговцима, путницима, смјештена на караванском путу измедју Дубровника и Цариграда развила се у јак трговачки центар.
Највиши процват у занатсву фачаци су постигли израдом предмата од метала, коже, вуне и дрвета.
Познати су били фочански ханџари, фочанске пушке кремењаче, сјекире, јатагани, димискије и мали шклопци идруги предмети.
Фоча је одувијек била и сточарски крај па од туда и квалитетни производи занатлија као што су били табаци, сарачи, чизмаџије и ћурчије. Са својим производима су се појавили занатлије који су израдјивали различите украсне предмете и наките посебно су се истицали врсне кујунџије са својим радовима: токе, копче, белензуке, алале, брошеви и цигарлуци.
Поред металних предмета, накита и производа од коже посебно мјесто заузима израда одјевних предмета и кућних потребштина, тако да се спомињу мајстори: терезије, абаџије, бојаџије, свилари и израдјивачи ћилима (као и других ткања).
Сви ови предмети су су се појављивали на Базарима (пијацама). Једна од главних пијаца је била и она на Сухој (измедју Тјантишта и Вратара) гдје би своје производе трговали фочаци са трговцима из Дубровника, Цариграда и осталих дјелова Балкана. Неки од ових предмета би завршавао и у Бечу. Сви ови подаци су похрањени у дубровачком Архиву.
Доласком Аустро-Угарске власти на ове просторе ова се култура полако гаси и настају нови односи. Експлоатацијом рудног богатства као и шума намеће се изградња путних инфраструктура које ће условити и другачији начин живљења.
Први и други свијетски рат су оставили неизбрисив траг на овим просторима. Фоча је данас на раскршћу двају култура Истока и Запада.То је заправо и њена предност.
Фоча је одвајкада била на ПУТУ, па било то с југа на сјевер или са истока ка западу, увијек су се мјешале културе и иза себе остављале трагове. То се најбоље може видјети по културним и сакралним објектима као и по путевима из најразличитијих времена. Од старог Рима, преко караванских путева до данашњи саобраћајница географија овога краја није довољно истражена па постоје реалне недоумице око настанка имена насеља Фоче и околине. Преллијепи пејсажи, планине, ријеке, језера, пашњаци, а нарочито шуме су били привлачни за оне који су из различитих разлога долазили на ове просторе. Историја биљежи, по траговима који су остајали па трају и данас, да су овуда пролазили, задржавали се краће или дуже Илири, Трачани, Римљани, Грци, Хуни , Авари, Словени, Турци, Нијемци, Аустријанци и друге војне силе. На подручју Општине постоји већи број и цркава и џамија из различитих времена. Такодје постоје и значајне зграде које обиљежавају прошла времена. Данас су ријеке на подручју Општине премоштене са 31 мостом различитх величина и облика из различитих времена. Мостови представљају симбол спона, веза медју људима и праисконску жељу човјекову да упозна другу обалу, опет из различитих побуда. То такодје говори колико је колико је Фоча са својом околином будила интересовање у људима.
Име општине
О имену нашег града податке можемо наћи у многим средњовјековним изворима. Први пут се помиње под називом „ВИА ДРИНА“ – „ВИА ЦХОЦЕ“ у дубровачким архивским изворима (о чему говоре многи историчари – истраживачи).
Први писани извори говоре о сличности (данашњег) назива града – ХОТЦА-ХОТЦХА (дубровачки архив 1368 – 1369) што можемо поткријепити извором о трговцу Николи Продановићу, кога Дубровчани називају Хочанином „са Дрине“ (ранији назив). Тај назив се протеже у изворима чак и до 1542 године што доказује писмо Хасанбалије Назора које он упућује Дубровчанима. Ријеч Хотча-Хоча је словенског поријекла што се види из многих извора, а ту имамо и примјер у дјелу аутора Алије Бејтића-Повијест и умјетност Фоче на Дрини, гдје објашњава етимологију ријечи, када каже, да је Хоча старији облик писања и изговор Хотча настало од властитог имена Хотко (коријен од глагола хотјети), односно од женског рода присвојног придјева, чији је један облик гласио Хоткија (вас, лука, њива, насеље и сл.), па је по гласовним законима (КЈ) дало (Ч), а и отпала сама именица. Такво поријекло имена јасно подупиру и имена других наших насеља – по сличности. Питање како је „Х“ прешло у „Ф“ – један је од извора које ћемо оставити лингвистима.
У каснијим изворима, не зна се историјски тачно од када град носи назив (име) Фоча. Овај назив остао је у употреби кроз доба турске, аустро-угарске владавине, Краљевине Југославије и СФРЈ, све до 1993 године.
За Фочу је интереснатно истаћи Путопис, путописца Риттлера Харфа, који је овим дијелом Балкана прошао око 1499.год. Тако је путујући и записујући прошао од Новог Пазара па кроз Гротзеи (Фоча), Церницу у Нови (Требиње) па у Стон. Извјесна Елеонора грофица Ламберг -Сварзенберг је издала овај текст у Инсбруцку 1910.год. као и друге текстове везане за посланства из оног доба које би краљ Фердинанд I слао у Цариград султану Сулејману 1530.год. Постоји вјероватноћа да се Фоча једно вријеме и тако звала или да су је тако звали путописци са њемачког језичког подручја.
Из разних путописа се може видјети да су Фочу походили многи путописци и о ној писали онако како су је доживљавали. Између осталог путописац Канеј пише о каравансарају на Тјентишту да је „удобан и да је опкољен високим планинама, те да се у њему навелико тргује.“ Француски путописац Лефевре пише да је хан или каравансарај у Фочи саградјен нови и простран толико да се у њему могу смјестити 300 коња. Саградјен је од добра камена и покривен оловним кровом. Караван сараји или ханови упућују на то да је Фоча била средиште трговине, управо због потребе да се граде велики ханови, који су служили за смјештај трговаца као и њихових коња који су робу преносили. Догађало се да каравани одсједну на дуже вријеме због трговачких и других потреба, а пошто је углавном била робна размјена, а мање робно новчана трансакција то су ханови били и у служби складиштења кабасте робе. Развојем трговачких и других односа су се градили многобројни ханови на правцу Дубровник-Фоча-Средња Босна-Средња Европа и Фоча-Цариград. Нешто прије 1758.год., поријеклом са ових простора Мехмед-паша Кукавица сагради и сат-кулу и Велики хан са свим комфором за оно доба. Поред овог хана у Фочи су још били прилично уредјени Али Чаушов, Хатибовића и Хаџимуратовића хан. Такодје је био и Авдагића хан за кога се вјерује да ја био на данашњем мјесту Бегове куће у којој смјештена Туристичка организација општине Фоча.
Учени путописац Евлија Челабија у својим путописима записао и ово: “Путовао сам и у многе градове, доходио, али овако мјесто још нисам видио“.
ФОЧА И ФОЧАНКЕ
Бога моле русинска господа,
Да им Бог да у недељу сунца,
У недељу на Васкрсеније,
Да изводе робље на сунашце,
И пред њим сужањ Хасан-пашу,
Да питају шта је запамтио,
У својој Босни и Херцеговини,
Који јесте шехер понајљепши,
У коме ли најбољи јунаци,
У коме ли најљепше дјевојке,
То се они Богу умолише,
Бог им даде у недељу сунце,
У недељу на Васкрсеније,
Они воде робље на сунашце,
А пред њима сужањ Хасан-пашу,
Још говоре русинска господа:
’’Кажи право, сужањ Хасан-пашо,
Кажи право, тако био здраво,
Који шехер јесте понајљепши,
У својој Босни и Херцеговини,
У коме ли најбољи јунаци,
У коме ли најљепше дјевојке?’’
Ал’ говори сужањ Хасан-паша:
’’А Бога ми, московска господо,
У својој Босни и Херцеговини,
Сарајево шехер понајљепши,
А Мостарци најбољи јунаци,
А Фочанке најљепше дјевојке,
Када дође љетњи Ђурђев данак,
Ишетају фочанске дјевојке,
По башчама, те уфате коло,
Обуку се што најљепше могу,
Припјевају пјесме свакојаке,
Кунем ви се мојом вјером турском,
Ја какве су Фочанке дјевојке,
Мамиле би са неба облаке,
Камол’ не би са земље јунаке!’’
Ту бијаше Влајсављевић Јово,
Још говоре русинска господа:
’’Капетане Влајсављевић Јово,
Води наске да Фочу робимо,
Да пл’јенимо Фочанке дјевојке!’’
Насмија се капетане Јово,
Те овако њима одговара:
’’Луди ли сте, русинска господо,
Залуду су лијепе Фочанке
Није ласно Фочу поробити.’’
Ал’ говори сужањ Хасан-паша:
’’Бре не лудуј, капетане Јово!
Фоча равна не имаде града.
Ласно ће ју они поробити.’’
Ал’ говори капетане Јово:
’’Бре не лудуј, сужањ Хасан пашо,
У Фочи су до три града тврда:
Једно Дрина, друго Ћиотина,
А трећи је Црни Врх планина,
Тер се Фочи приступит не даде.’’
Забиљежио: В.С.Караџић
